Kazu da je najteze izbeci patetiku kada pisete o rastancima i pocetku neke nove ljubavi. Nije ovaj blog od tih pateticnih. Bar cu se truditi. Pre dve nedelje, ispratila sam bivseg u Italiju. Vukli smo se mesecima, da vukli. On je sada srecan sa nekom, ja srecna singl ili ti bez njega. Htela sam da to pozdravljanje bude cista formalnost, da se zagrlimo, poljubimo i kazemo par lepih reci. Iako, kao i svaki covek mrzim odlaske iz zivota, pogotovo one koji pretenduju da budu ZAUVEK, spremila sam se. Rekla sam sebi, sve smem da dozvolim ali suze ne. Ocekivala sam da cu zbogom reci onom stabilnom, cvrstom decku koji ne pokazuje svoje emcoije. Ne. Preda mnom stajao je ranjivi, emotoivni, ujebani lik, koji je patetisao. Recenica ,, Drago mi je da smo se upoznali'' je bila kap koja je prelila casu. Zatvorila sam vrata od stana i zaplakala. Da. Tamara je zaplakala. Plakala sam tu noc. Iskreno zapitala sam se, koliko bi me bolelo da odlazi neko koga sam volela? Da odlazi recimo Mr. S? Iako ne pričamo, ne javljamo se jedno drugome, godpodin S. mi je sinoc pustio sms. Zacudila sam se. Posle raskida on je nastavio da nosi prtljag veze. Beograd, je mali. Dok sam ja o njemu pričala najlepše stvari, on je prepričavao poze koje smo probali, prepričavao naše predigre. Nisam se na to obazirala. Sebe je spustao. Prepričavanje posle veze je sinonima za nezrelost i povređenost. Da, pustio je sms. On. Posle toliko vremena. Iako nikada nije rekao izvini, juce je rekao. Izvinjavao se, prisecao nas, kajao, otvarao. A onda... je rekao da se seli preko. I tako. Potrebno je da odemo da bi smo postali ljudi, zar ne? Potrebno je da odemo da bi nekome pokazali da ga jos volimo? Budite pozdravljeni, Tamara